Misli o tebi

Kada smo se prvi put videli, predpostavljam da smo se osmehnuli, pružili ruku i rekli poneku reč i nastavili svako svojim putem. Nakon tog susreta, kao da nas je univerzum spajao. Viđala sam ga milion puta, onako usput. Vremenom ih je bilo ih je sve više. Svakim novim susretom bih dobila novu emociju, novi razlog za osmeh i neku energiju koju ni danas ne mogu da objasnim. A da to nisam ni primećivala. Primetila je drugarica ali je ćutala. Zašto li je ćutala?! *Moram reći da ne verujem u srodne duše. Mislim da nam svaka osoba koja nam se pojavi u životu u datom momentu predstavlja srodnu dušu. Ako me razumete.* Kako je vreme prolazilo, sve više smo se viđali. Ne znam da li mi je više čudno što se nijednog razgovora ne sećam ili to što kada me je vozio sa posla jedan dan, počela sam kroz priču da ga češkam po ruci. Čoveka koga čak i ne poznajem?! Toga se ni ne sećam, on mi je rekao. Zbunjuje me to što tako te stvari obično pamtim odlično. Ne znam šta je uticalo da mi se toliko svet zavrti kada god ga vidim negde na ulici. Ali izgleda da mi je trebalo neko vreme da shvatim i da prihvatim. Kada sam ga prvi put videla, nisam znala da će mi biti bitan.
Znate ono kada upoznate neku osobu, ljudi kao vrsta su skloni da tu osobu idealizuju, da joj daju sjaj koji čak ni ne poseduje. Itd, znate o čemu pričam, da ne ubacujem dodatnu temu ovde. E pa ja njega ne gledam tako, gledam ga realno. Pratim ponašanje, pratim svoje ponašanje sa njim. Sam mi je rekao pre nekoliko dana kako sam fascinantna. Kada sam ga zbunjeno i istovremeno uplašeno pitala zašto? Samo je rekao da sam na prvu jaka osoba, imam oklop, možda čak i gruba, a kad se taj oklop skloni ispod njega je malo umiljato mače. To me je nateralo da razmislim, zašto i kako toliko brzo sam pokazala da sam umiljato mače. Hallo policija? 😀 Šalu na stranu. Da, nekad to nekome dozvolim da vidi. Jer sam toliko puta kada sam se prerano otvorila nekome dobila šamar realnosti. A ovde mi se čini da sam krenula od realnosti, ne od idealizovanja. Da li sam odrasla?! Ne volim o sebi da pričam, više volim da znam kako me drugi vide. Nisam neko ko je previše romantičan, zbog tog straha, kočnice koje imam iz predhodnih iskustava, da znam, ne treba da poredimo da da da, sve znam. Ali, znate i sami. No… Uvek sam bila devojčica koja je maštala o kućici sa prelepim vrtom i još lepšim cvećem u istom. Želim da stvorim raj za sebe pre svega. Želim da sama kupim sve što želim da imam. Mislim da sam sposobna za sve što zamislim. A što se tiče ljubavi… Nikada nisam želela da mi skinu zvezde sa neba. Da me zatrpavaju skupim poklonima, garderobom, nekim izlascima koji nemaju nikakvog smisla. Šetkanje od restorana do restorana, da svi vide gde smo. Ja to ne mogu. Živimo na žalost u doba forsiranja društvenih mreža i savršenog feed-a na instagram profilima. Verujte, ja kreativna osoba koja može od papira kuću da napravi, ne umem da se bavim instagramom kao svi ostali. Meni je to gubljenje vremena. Mnogo puta sam pokušavala, da se uklopim. Ali ne, videla sam da to nisam ja. No, da se vratimo temi: Odvek sam želela da me neko vidi kao svoj svet. Da zajedno stvorimo ono što želimo za sebe. Za nas. Da sedimo negde van centra svih zbivanja, pod otvorenim nebom, gledamo u zvezde, u nebo koje je lepše nego bilo koji ambijent na ovom svetu. I da taj isti svet stane dok smo zajedno. Nijedan komand nakita, torba, štikle ili ne znam kakva haljina ne mogu da se mere sa čarima ljubavi. Zašto ovo sve pričam u nedogled, pitate se. U njemu vidim nešto što u drugim ljudima ne vidim. U njemu vidim ljubav, ne interes. Vidim nešto više od dodira u 4 zida. Treba mi neko ko je dovoljno bezobrazan da mi odgovori, neko ko će znati da spusti loptu kada treba, neko ko će želeti da reši problem i razgovara. Čvrsta ruka oko struka i poljubac koji će reći da je sve u redu i kada nije. Želim da ležem i da se budim znajući da je moje srce mirno, srećno i sigurno. Želim da volim i da budem voljena, sve ostalo je sviranje u prazno. Kada neko leži pored tebe i pokaže ti bez reči da će sve biti u redu, e to.

Komentariši